НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

Надежда Петровић је великанка наше културе са почетка 20. века. Зачетница је српске модерне уметности и активна радница на друштвеном и хуманитарном пољу.
Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку где су њени родитељи били на учитељској служби. После живота у Чачку (1873-1879) и у Краљеву (1879-1884) са породицом се одселила у Београд и живела у породичној кући Петровића у Палилули. Похађала је Вишу женску школу која је девојчице припремала за учитељски позив. Полагањем стручног испита из цртања определила се за позив учитељице цртања. Запослење је нашла у Вишој женској школи, а касније и у Женској гимназији у Београду. Што се тиче образовања у сликарству, похађала је часове сликања код сликара Ђорђа Крстића, а затим у новооснованој Српској цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика. На уметничким студијама у Минхен је од 1898. до 1902. године. Била је студенткиња приватне школе сликара и цењеног ликовног педагога Антона Ажбеа, а затим полазница курса сликања код Јулијуса Екстера. Свој ликовни израз надоградила је током студијског боравка у Паризу (1910. и 1911).
Током живота била је заокупљена сликањем и учествовањем у друштвеном животу. Њен друштвени активизам почео је ангажовањем у оснивању хуманитарне организације Коло српских сестара (1903), и ношењем помоћи у крајеве неослобођене од отоманске окупације (1903). Организаторка је Прве југословенске уметничке изложбе (Београд, 1904) и прве ликовне колоније на Балкану (Сићево, 1905).
Током времена проведеног у Минхену Надежда је изабрала свој сликарски пут - колористички експресионизам. Њен уметнички опус несумњиво је померио границе српског сликарства, охрабрио генерације уметника са почетка 20. века ка новим уметничким дометима и усмерио касније генерације. а. Неговала је рањене и болесне, а у вртлогу епидемије пегавог тифуса и сама је подлегла овој заразној болести. Умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву.

Уметничка галерија "Надежда Петровић"


Уметничка галерија „Надежда Петровић“ основана је у Чачку 1961. године. Специфична је и препознатљива установа културе, једна од ретких, а сигурно најстарија ван Београда, која се истрајно и професионално бави савременом (актуелном) ликовном-визуелном уметношћу.


Основна делатност Уметничке галерије „Надежда Петровић“ је праћење савремене ликовне праксе кроз изложбену и издавачку делатност и заштита покретних културних добара. Најзначајнији програм који Галерија реализује је Меморијал Надежде Петровић, бијенална изложба актуелне ликовне праксе. До сада је организована 31 изложба Меморијала и преко 350 изложби различитог карактера и садржаја (самосталне, ретроспективне, тематске, проблемске и др). Дела из збирки Галерије представљена су на 70 изложби у другим градовима. У Галерији је до 2022. године излагало 1899 уметника, а само на Меморијалу преко 600 уметника и уметничких група из целог света.


Галерија је своју зграду (у Улици цара Душана бр. 6) добила 1965. године. Сазидана је за потребе Женске занатске школе 1911. године и представља приземно здање са високим каменим соклом и једним редом двокрилних прозора који имају богатије степенасто профилисане оквире. Површина објекта износи 320m2.


Галерија од 1991. године поседује још једну зграду када је своју делатност проширила на чување поклоњене спомен-збирке чачанског сликара Богића Рисимовића Рисима. Зграда се налази у Господар Јовановој улици бр. 11 и представља простор у коме се излажу дела из добијене збирке и организују друге изложбе и програми.


Спомен соба Надежде Петровић


Уметничка галерији „Надежда Петровић“ поседује дванаест слика Надежде Петровић. Последњом великом реконструкцијом зграде Галерије 2004. године формирана је дуго планирана Спомен-соба Надежде Петровић и слике постављене у репрезентативно уређеном простору. Дела представљена у спомен-соби у великој мери илуструју Надеждин уметнички опус јер су кроз њих заступљени сва четири периода њеног сликарства.

Збирка Надеждиних слика стварана је у Чачку од средине 50-их година прошлог века. Прве Надеждине слике у град су стигле 1955. године уз обележио 40 година од њене смрти. Тада је чачански Народни музеј од породице Надежде Петровић откупио шест слика (Сузана и старци, Баварац, Баварац са шеширом, Призренка, Жена са дететом и Портрет седе жене) и добио слику Девојчица у белом (она је током конзервације једног Надеждиног осликаног картона одвојена са његове полеђине).
По оснивању Уметничке галерије ''Надежда Петровић'' поменуте слике Надежде Петровић пренете су из чачанског музеја у њен уметнички фонд и постале окосница збирке Надежда и савременици. Галерија је током времена набавила још четири слика. Стари шедрван у Призрену и Грачаница су добијене од Завода за заштиту споменика културе Србије, Воденицу је купила Културно-просветна заједница Чачка (1968), Море је преузето од Културно-просветне заједнице Републике Србије (1969).

У спомен-соби налази се неколико комада намештаја породице Петровић (фотеља, сточић и полица) које је галерији по усељењу у властиту зграду такође уступио Народни музеј Чачка (биле су поклон Надеждине сестре Љубица Луковић)

Сузана и старци, 1900. уље на платну, 192х142cm

Слика припада времену када Надежда у Минхену похађа сликарску школу Антона Ажбеа. Настаје током школске 1899/1900. година када јој је приоритетан задатак израда копија слика великих старих мајстора. Представља копију истоименог дела славног фламанског сликара барока Антониса Ван Дајка коју је Надежда копирала у минхенској Пинакотеци. Из њених писама сазнаје се да на овој слици интензивно ради током маја 1900. године, а већ у августу је излаже на својој првој самосталној изложби постављеној у свечаној сали Велике школе у Београду (Капетан-Мишином здању).

Баварац, 1899. уље на картону, 49х39cm

Слика припада првом, Минхенском периоду Надеждиног сликарства и првој Минхенској фази која обухвата време похађања сликарске школе Антона Ажбеа. Спада међу прве Надеждине портрете и представља њене почетне кораке у разграђивању реалистичке слике. Надеждина палета је још увек умерена, преовладава тамнији тоналитет и окерно-смеђи колорит. Форма је чврста, али је сликарка већ усвојила сликање ширим слободним потезима и инсистирање на индивидуализацији лика.

Баварац са шеширом, 1900. уље на картону, 56х37cm

Слика припада првом, Минхенском периоду Надеждиног сликарства и првој Минхенској фази која обухвата време похађања сликарске школе Антона Ажбеа. Изражава Надеждин прелазак са тонског на колористичко решавање слике. Њена палета је богатија бојама, колорит је неуобичајен и изражајан, а потези енергични. Слика симболично назначава да Надежда, а са њом и српско сликарство, дефинитивно напушта круте оквире академизма и реализма. Позадина фигуре, иако скромно заступљена, указује на то да је портрет рађен у природи што је значајан помак у поимању мотива и ослобађању од стереотипа.

Воденица, 1901. уље на картону, 37х52cm

Слика припада првом, Минхенском периоду Надеждиног сликарства и првој Минхенској фази каоја обухвата време похађања сликарске школе Антона Ажбеа. Надежда има иза себе већ готово три године боравка у Баварској, а ову годину највише проводи са професором Игором Грабаром који је инсистирао на сликању у пленеру. Изабрани мотив - крајолик са реком и воденицом - указује на Надеждино прихватање сликања у природи, уз непосредан контакт и доживљај мотива. У једном писму из ове године породици пише: „Нашли су да сам рођени сликар пејзажиста (...)“

Призренка, 1905. уље на картону, 65х50cm

Слика припада Србијанском периоду Надеждиног сликарства и првој србијанској фази која је везана за њен рад у околини Београда, у Реснику, и Сићеву надомак Ниша. Настаје после серије Ресник. Један је од њених посебно упечатљивих портрета. Боја је примаран елемент који носи енергују и експресију. Такође, слика спада у њена прва дела у којима уводи пастуозног сликања.

Жена са дететом, око 1905. уље на картону, 66х48cm

Слика припада Србијанском периоду Надеждиног сликарства и првој србијанској фази која је везана за њен рад у околини Београда, у Реснику, и Сићеву надомак Ниша. Настаје после серије Ресник. Показује да се Надежда учврстила у намери да путујући по својој Србији слика пејзаже и људе. Осликава то да је Надежди у изради портрета примаран психолошки моменат појачан експресионистичком обрадом.

Девојчица у белом, 1906. уље на картону, 48х48cm

Слика припада Србијанском периоду Надеждиног сликарства и првој србијанској фази која је везана за њен рад у околини Београда, у Реснику, и Сићеву надомак Ниша. Једно од дела за која је бирала умеренију палету боја и позадину рађену хладнијим бојама. Стога слика зрачи смиреношћу и контемплацијом.

Портрет седе жене, 1907. уље на картону, 55х45cm

Слика припада Србијанском периоду Надеждиног сликарства и крају прве, србијанске фазе која је везана за њен рад у околини Београда, у Реснику, и Сићеву надомак Ниша. Сликању портрета приступа спонтано са жељом да забележи свој осећај онога што портретисана особа у себи носи. Светлија палета најављује Надеждино кратко двогодишње посвећивање импресионистичком концепту.

Портрет старице, (Милевица Петровић), 1909. уље на картону, 32х23cm

Слика припада Србијанском периоду Надеждиног сликарства и његовој трећој, колористичкој фази. Надеждина сигнатура говори о томе да је слика настала у Нишу у априлу 1909. године. Слика зрачи Надеждином учвршћеном експресионистичком обрадом и богатим изнијансираним колоритом.

Море, око 1910. уље на картону, 33х41cm

Слика се може сместити у Париски период Надеждиног сликарства. Потези четкице су широки и смели, динамика и драматика изражени, палета је богата и блиска фовистичком сликарству у које се Надежда упуштала у току боравка у Паризу 1910. и 1911. године. Слика припада делима која имају изражену рељефност површине остварену пастуозним намазима боје.

Стари шедрван у Призрену, 1913. уље на картону, 23х37cm

Слика припада Ратном периоду Надеждиног сликарства. Настала је у време Првог балканског рата када је Надежда као добровољна болничарка стационирана у пољској болници надомак Призрена. Тада је настало више слика на којима бележи мотиве са Косова и Метохије. Слика зрачи Надеждином богатом колористичком палетом, енергичним потезима четкице и стваралачком спонтаношћу. Узбуркани ритам боја посебно доприноси експресивности призора.

Грачаница, 1913. уље на картону, 35х47cm

Слика припада Ратном периоду Надеждиног сликарства. Настала је у време Првог балканског рата када је Надежда као добровољна болничарка стационирана у пољској болници надомак Призрена и када настаје више слика на којима бележи мотиве са Косова и Метохије. Цркву Успења пресвете Богородице насликала је јасним потезима пастуозно наношених боја и богатим колоритом. Рађена је светлијим тоновима тако да обједињује Надеждину импресионистичку палету и експресионистичку снагу израза.